U sedamnaestom veku mikroskop je otvorio novi svet posmatranja i, prema Ketrin Vilson, duboko je revidirao razmišljanje naučnika i filozofa. Unutrašnjost prirode, nekada zatvorena i za simpatičnu intuiciju i za direktnu percepciju, sada je bila dostupna uz pomoć optičkih instrumenata. Mikroskop je doveo do koncepcije nauke kao objektivnog, procedurom vođenog načina istraživanja i obnovljenog interesovanja za atomizam i mehanizam. Fokusirajući se na najranije pohode na mikroskopska istraživanja, od 1620. do 1720. godine, ubedljivo se razvila tehnološka istorija novog znanja koje je pomoglo da se filozofija pokrene u modernu eru.
Vilson tvrdi da je otkriće mikrosveta — i očigledna uloga živih animalkula u stvaranju, zarazi i bolesti — predstavilo metafizičarima zadatak da pomire sveprisutnost života sa teološkim sistemima usredsređenim na čoveka. To je takođe bio izvor problema za filozofe koji su se bavili suštinama, kvalitetima i granicama ljudskog znanja, čije se pozicije odražavaju u aktuelnim debatama o realizmu i znanju posredovanom instrumentima. Pokrivajući doprinose pionirskih mikroskopista (Luvenhuk, Svamerdam, Malpigi, Grju i Huk) i rad filozofa zainteresovanih za mikrosvet (Bekon, Dekart, Lajbnic, Malbranš, Lok i Berkli), ona izaziva istoričare koji gledaju na apstraktne nauke kao jedini katalizator naučne revolucije jer naglašava važnost opservacijske i eksperimentalne nauke za savremeni intelekt.
